КАЛТАБИННИНГ КАСОФАТИ…

КАЛТАБИННИНГ КАСОФАТИ…

КАЛТАБИННИНГ КАСОФАТИ…
КАЛТАБИННИНГ КАСОФАТИ…

Лолахонни Олтинкоргоннинг олди хонадонига беришганди. кишлокнинг енг келишган, чиройли кизи болгани учунми, куйов болмиш Нёматжон унга тилаб-тилаб уйланганди. Аслида, ози хам йомон бола емас. Йигитмисан йигитдек, кош-козлари коп-кора, хар кадам ташлаганда тогларни зириллатгулик кучи бор, колхозда бош хисобчи еди… Нима килсин?!

Лолахон уч йил тишини-тишига койиб яшади. Конгли исимади ерига. Йотса хам, турса хам оша озининг огай акаси тракторчи Холикназарни ойлайверди. Кечалари у анави Ойпошша билан йотганини есласа, баттар азобланаверди. Ери ишдан кеч келган кунлари хонасида йоти-иб узок хайолларга чомди. «кизик, — дерди хар сафар озига-ози, — Мендан бошкалар хам, огай болса-да, акасини севиб колганмикин?.. Шунча йил озимни ундан совитмокчи болдим… кизлик пайтимда ана шу севгимнинг дастидан енамнинг калтакларини йедим, акам канча вакт менга гапирмай юрди… кайтолмадим-ку йолимдан!.. кайокданам ота-онам уни кочадан топиб асраб олишган екан?! Асраб олишмаса, шунаканги нарсалар болмасмиди?.. Аммо мана, ерим билан шунча яшадим, конглим илимаса нима килай?.. Нега мени хеч ким тушунмайди-а, нега?.. Огай акамни кордим дегунча, озимни йокотиб кояверсам, унга хайолан талпинаверсам… Акамнинг, хеч болмаса, ошанинг рахми келмаса… Нима килай?.. качонгача виждонимга карши, озимни алдаб яшайман?!”

Лолахон кун пешиндан окканда секин ховлига чикди. Теварак-атрофга кандайдир хиссиз назар билан бокди… Шу тобда саройлардек савлат токиб турган ховли хам, сорида чок тушиб астойдил корпа кавийотган анави кайнонаси-ю, хатто озининг егнида яшнаб турган «Есмералда” койлагигача, хамма-хаммаси козларига балодай кориниб кетди. «Йок, кетмасам болмайди, — хайолидан отказди Лолахон, — Бориб акамни кормасам, унга яна бир марта уктириб кормасам болмайди… Мен Ойпошшаминан яйра-аб яшашларига сира-сира чидолмайман… У акамнинг тирногигаям арзимайди… Акамга факат мен муносибман…” Лолахон секин кайнонасининг ропарасига келди-да, гапни нимадан бошлашни билмай каловланиб колди.

— Ха, кизим, — деди кайнонаси унинг нимадир демокчи болайотганини сезиб, — Гапингиз бормиди менда?.. Ясаниб олибсиз, тинчликми?..

Лолахон бир муддат сукут саклаб тургач, озини колга олди. У йок-бу йогини тогрилаган болиб коллари билан койлагини пайпаслай-пайпаслай соз бошлади:

— Мен уйимизга кетяпман, ая!.. Бутунлай кетяпман…

— Вой, бу нима деганингиз, болам?.. Бутунлай деганингиз нимаси?.. Йо Нёмат кургур хафа кип койдими-а?.. Билувдим… Нимага хар куни ховлидан уйга кирмайдиган келинимдан бугун дарак йок, девдим-а!.. Хали келсин у ярамас, адабини бермасамми!..

— Йок, ундаймас… Шунчаки… Оглингизда конглим йок… Илтимос, оркамдан бориб овора болмасинлар… Мен енди кайтолмайман… — Лолахон шу гапларни айтди-ю, орка-кетига карамай, ховлидан чикиб кетди.

кайнона еса, нималар болайотганига хануз акли йетмай, аллакачон йолга тушиб олган келинининг ортидан хай-хайлаб колаверди.

*

U Lolaxonning otasi. Yoshi ham yetmishni yoqalab qoldi. Yigitlik davrida ketmonchilikdan to kolxozning ombor mudirligigacha yetgan. O’ziyam ja chapani yigit bo’lgan-da!.. «Uni ber, buni ber”, deb oldiga kelganlarning keragicha oshini yegan, arog’ini ichgan, xullas, kayfini qilgan. Ammo bir so’m ham pora olmagan. Bolalarimga harom yedirmayman, o’sha harom o’zimga kelib, o’zimdan ketaversin, degan… Xo’sh, oqibati nima bo’ldi?.. Qarigan chog’ida bu bolasi tushmagurlar ignachalik ham karomat ko’rsatishmadi… «Akamni yaxshi ko’raman deydi-ya!.. Astag’firullo!.. Qanday zamonlar bo’lyapti o’zi?.. Dardini kimga aytsin?.. Enasi qurmag’ur mana 40 yildan berisiga tuppa-tuzuk yashayapti-ku menminan!.. Kimga tortdi o’zi bu shakkok qiz-a?.. Men axir unga harom yedirmagandim-ku!.. Nega qarigan chog’imda yuzimga oyoq qo’ymoqchi?.. O’gay bo’lsayam, harqalay, aka degan nomi bor…”

Do’lta buvaning beixtiyor ko’zlari yoshlandi. Umrida yig’lab ko’rmagandi. Hozir bi-ir to’yib yig’lamoqchi bo’ldi-yu… Buniyam eplayolmadi… Hadeganda o’pkasi to’lib kelavermagandan keyin qanday yig’lasin, axir?.. «Bu… Yig’i     deganiyam anavi qizim Lolaga o’xshab qaysar bir narsa bo’ladi shekilli-da!”

Do’lta buva bir kampiri Mayram xolaga, bir hanuz ro’parasida tumshayib o’tirgan qiziga qarab oldi-da, po’pisa aralash gap boshladi:

— Menga qara, senlarni harom-harishminan boqmagandim-ku! Hech zamonda odam akasigayam ko’z olaytiradimi-a?.. Bolalikdan aka-singil bo’lib o’sding, axir!.. Yo’q… Bunaqasi mening avlod-ajdodimda bo’lmagan… Qarigan chog’imda mahalla-ko’y oldida boshimni egmoqchimisan?.. Bunaqa hunaring o’tmaydi… Hozir tinchgina uyingga jo’namasang…

— Nima qilasiz?.. — otasining so’zini bo’ldi Lolaxon yig’lab, — Ayting, nima qilasiz?.. Sizlar sevgi nimaligini qayoqdanam tushunardingiz…

— He sevgingning padariga la’nat!.. — qo’liga hassasini olib baqirdi Do’lta buva, — Sevgimish-a, sevgimish!.. Akasiga ko’z olaytirgan qiz juvonmarg bo’lmay qolmaydi… Yo’qol, dedim, obro’ying borida!.. Bo’lmasa… Bo’lmasa… Hoziroq qarg’avoraman, haromi!..

Mayram xola hozir qandaydir noxushlik yuz berishini sezib jon talvasasida erining yelkasiga yopishdi.

— Qo’ying, otasi, shaytonga hay bering… O’zingizni bosing… Hali yosh-da! Insofga kep qolar, axir!

Lolaxon esa bu vaqtda chorbog’ tomonga o’tib silkina-silkina yig’lardi.

*

Лолахон бахор ойларини жуда яхши коради. Хар куни ерта тонгда арик бойига чикиб отирса конгли йозилади… Яна бахорнинг шунисини йоктирадики, акаси кечаси-ю кундузи далада болади. Уйда айтолмаган ичидаги гапларини ишлайотган жойига бориб бемалол айта олади… Лекин… Акаси хам хар сафар жеркиб солаверса, уни аклдан озганга йояверса, нима килсин?.. кандай килиб унинг тош конглига йол топсин?.. Барибир, тугишган ака-сингил емас-ку, улар!.. Ахир севиб колган болса, уни корди дегунча юраги ойнаб кетаверса, у гунохкор емас-ку!.. Йок… Чидайолмайди… Ойпошша билан бир тошакда йотиб туришига, ошани хотиним деб аташига асло чидайолмайди…

«Олдираман, — пичирлади Лолахон, — Ха, ха… Ойпошшани олдираман!.. Ана ундан кейин Холикназар факат меники, факат озимники болади… Майли… камалсам-камаларман… Барибир, бир кун кутулиб чикаман-ку!.. Ха… Уни Ойпошшага бериб бопман!..”

Юраги шайтоний хисларга толиб-тошган Лолахон беихтийор ерини, кечагина ортидан хай-хайлаб колган кайнонасини еслади. Нёматжоннинг хар сафар юзларидан, бойинларидан ютокиб-ютокиб боса олишларини, суйиб-еркалашларини коз олдига келтириб корди… Шу махалда нега буларнинг хаммасини ойлаб колди?.. Билмайди… Факат… Ерини йодга олгани сари унинг сиймоси илондек совук туюлаверди… «Ошандаям мени акасидан совисин деган ниятда шу горсохтага узатиб юборишган-да! — хайолидан отказди Лолахон, — Ахир мен огай акамни болалигимдан яхши кораман-ку!.. Майли… Олиб кетишсин… Ойпошшанинг бошига йетганимдагина кози очилади буларнинг…” Лолахон бир карорга келгандек секин орнидан турди-да, ховлисига йетгунча оз ниятини кандай амалга ошириш хакида бош котира борди.

*

Oyposhsha ozg’in, kesimi judayam kichkina ayol. Onasi qazo qilgach, o’gay onaning qo’lida rosa azob chekdi. Ana o’sha o’gay ona uni bolaligida, «He, sholipoyadagi yog’och qo’riqchiga o’xshamay o’l!..” — deb qarg’agani-qarg’agan edi. Xoliqnazarga tegib endi baxtimni topdim deganda qayinsinglisining qilig’i oshib tushyapti!.. Buyoqda necha yildan beri farzand ko’rmay ezilib yurgan bo’lsa… Qaysi biriga chidasin?.. Bu ham yetmaganday kecha tushida oziq tishi o’zidan-o’zi tushib ketibdi… Yana qanday balolar boshlanar ekan-a?.. Tap etib eriga bir narsa bo’p qolsa-ya!.. «Tuf-tuf-tuf…” Oyposhsha o’ylagan bema’ni o’yidan vahimaga tushib shosha-pisha hovliga chiqdi. Uyda negadir hech kim ko’rinmadi. U yuragi g’ash tortib supur-sidir qilish ilinjida yana ichkariga qarab yurdi. Shu payt kutilmaganda Lolaxonning ovozi eshitilgandek bo’ldi.

— Hoy, to’xta, senda ishim bor!..

«Boshlandi, — o’zicha pichirlab oldi Oyposhsha sekin orqasiga o’girilib qararkan, — Quturmay o’lgur yana er talasha boshlaydi hozir…”

Lolaxon Oyposhshaning yaqiniga kelib to’xtadi-da, kamzulining yon cho’ntagidan ingichka ipak arqon chiqardi.

— Men senga necha marta aytgandim-a?.. — tahdid bilan so’z boshladi Lolaxon Oyposhshaga yeb qo’ygudek tikilib, — Xoliqnazarning boshini ochib qo’y demaganmidim?! Ersiramay o’lgur, sen unga munosibmassan…

— Lolaxon, axir u akangizday gap-ku!.. — dedi goh qo’rquv, goh hayajon aralash Oyposhsha, — Hadeb bitta gapni qaytaraverarkansiz-da, endi!..

Lolaxon bu gaplardan so’ng battar tutoqib, kutilmaganda Oyposhshaning bo’yniga chang soldi. Afsuski, qarshilik ko’rsatishga, Lolaxonning changalidan qutulishga Oyposhsha kuch topolmadi. Jon shirinlik qilib qancha silkinib chiranmasin, foydasi bo’lmadi. Lolaxon qo’lidagi arqonni epchillik bilan uning bo’yniga o’rab olib kuch bilan bo’g’ar, Oyposhsha xirillab-xirillab tipirchilagan sari «O’lasan!.. O’lasan!..” — deya qichqirardi. Shu payt Lolaxon tasodifiy tepki zarbidan ancha nariga uchib ketdi. Belida paydo bo’lgan qattiq og’riqqa chidolmay asta boshini ko’tardi-yu, sal narida Xoliqnazar xotinining yuziga tinimsiz shapatilab hushiga keltirmoqchi bo’layotganini ko’rib battar tutoqdi. Lekin u hozir harchand urinmasin, zambildek og’irlashib qolgan gavdasini yerdan ko’tarib olishga kuchi yetmasdi.

*

Холикназар тракторчи болса хам жуда гурури баланд йигит. Шанини поймол килишса, сира кечиролмайди. Хотинини жуда яхши коради, ёзозлайди. Бола тугилмайотганидан сикилган пайтларида унга далда беради, юпатади. Лекин Лолахоннинг вахшийона килигидан сонг анча чокиб колди. Икки кунгача уйдан ховлига чикмади. Ойлади, езилди. Нима килишни, кандай йол тутишни билмай роса хуноб болди. «Козимни чирт юмиб олдириб юборай десам, Худодан корксам… — ойларди у бошини чангаллаб, — Урганинг, сокканинг, хатто уйдан хайдаб юборганинг билан тушунмаса бу бехайо… Нима килиш керак-а, нима килиш керак?..” Бу хам йетмагандай ендигина кочага чикса, махалла оксоколи Имомберди совункаш (Йошлигида совун олиб сотгани учун кишлокдагилар шундай лакаб койиб олишган) кочадан отиб кетайотган екан. Холикназарни корди-ю, худди йокотган нарсасини топиб олган одамдек ховликиб гап бошлади:

— Холик… Ука, хаммасини ешитдим… Яхши иш бомапти… Локигин… Сен тогри иш тутибсан-у… Махаллада бошкача гаплар хам таркаб кетиб копти-да, ука!..

— Яна канака гап таркалиши мумкин?.. — хайрон болиб соради Холикназар.

— Сенинг кимлигингни махалла билади-ку!.. Гап шундаки, синглинг, айтишларича, Хомит биргадни шийпонида йотиб юрганмиш… Кимдир кечки пайт у йердан бир-иккита бегона еркак чикиб кетганини корганмиш… Тагин… Билмадим…

Холикназарнинг хуши бошидан учди. Бундай хунук гаплардан сонг совункашнинг козларига карайолмас болди. Номусдан юзлари шувут болиб на юришни билди, на туришни. «Лола бузуки… — хайолан озига-ози савол берарди у йердан козини узмай, — Менга осилгани йетмагандай, бошкаларниям йолдан ура бошлабдими енди?.. Оиламиз шанини йерминан битта килмокчими у мараз?! Олдираман!.. Бир томчи кони колмагунча богизлайвераман уни… Бузуклик канака болишини корсатиб кояман хали…” Холикназар йолга отланмокчи болиб йердан бошини котарганида Имомберди совункаш аллакачон коздан гойиб болганди.

*

Xoliqnazar shiyponga borishdan avval uyga kirib og’ilxonadan uzun bir arqon topdi. Pichoq ko’tarib yurishga negadir yuragi dov bermadi. Ish bitgach, hech kimga indamay ko’chaga chiqdi-yu, shiypon tarafga qarab yo’l soldi…

Homit birgad: «Shiyponni ta’mirlash kerak”, degandan beri bu yerga dalachilar qadam bosmay qo’yishgan, suvoqlari ko’chib, sinchlari yiqilay-yiqilay deb qolayozgan binoni kunduzi kalamushlar, kechasi bo’lsa, qishloqning quturgan itlari makon tutishgandi, xolos. «Bunaqangi qo’rqinchli yerda bir o’zi qanday yashab yuribdiykin bu yaramas?.. — ko’nglidan o’tkazdi Xoliqnazar shiypon so’risida teskari o’girilib olgancha suvga qotgan non botirib yeyayotgan Lolaxonga sekin-astalik bilan yaqinlashib kelarkan, — Tovuqmiya-ey, erinikiga borib tinchgina yashayversa o’larmikin?.. Ha, miyam qursin-a, qalang’i-qasang’ilar kep turgandan keyin nimadan qo’rqardi…”

Lolaxon o’ziga yaqinlashib kelayotgan qadam tovushlarini sezgandek shoshilinch orqasiga o’girildi-yu, ro’parasida Xoliqnazar turganini ko’rib beixtiyor quvonib ketdi.

— Voy, keling… Mendan xabar olgani keldingizmi?.. Bilardim, akajon, sizam menga befarq emasligingizni aniq bilardim… Voy, nega arqon ko’tarib yuribsiz?.. Ha-a, mol boqishni bahona qilib chiqibsiz-da-a uydan!.. To’g’ri-da, anavi «qo’riqchingiz” bilib qolsa qo’yarmidi sizni…

Xoliqnazar uning gaplarini jim turib eshitdi. So’zini tugatgach, zo’rg’a jahlini tiyib savolga tuta boshladi:

— Qaysi erkak bilan yotib yuribsan?..

Kutilmagan savoldan Lolaxon seskanib tushdi.

— Nima deganingiz bu?.. Qanaqa erkak?..

— Kimlardir kep-ketib yurganmish-ku!..

— Voy, tavba qildim-ey… Kim nima desa ishonaverarkansiz-da! Axir… Men hali aqldan ozganim yo’q-ku!.. Nahotki, men shunaqangi buzuq ayollarga o’xshasam-a?..

Bu gaplardan so’ng Xoliqnazar ancha hovuridan tushdi. Yuragining allaqaerida Lolaning yengiltak emasligiga ishongandek bo’ldi… Lekin… Uyga olib ketishga qo’rqdi… Otasidan hayiqdi… Hamma gaplarini aytib bo’lib ham undan ko’z uzolmayotgan o’gay singlisining yuz-ko’zlariga, mayin sochlari-yu, go’zal chehrasiga ichki bir achinish bilan umrida ilk marotaba tikilib qaradi. Ko’zlar to’qnashdi… Ammo Xoliqnazarning ko’zlarida sevgi-muhabbat emas, akalik mehri tovlanardi, xolos.

*

Холикназар кишлокка кайтаркан, йол-йолакай барча гам-андухларини арок билан бир йенгиб кормокчи болди ва уйига кирмай тогри гузарга караб юрди… Пивохонага йетиб келгач, озига улфат кидириб корди. Худди аксига олгандек биронтаям таниш учрайвермагач, стаканни толдириб арок олди-да, бир котаришда сипкорди. Кейин… Арокнинг устидан сигарет тутатиб корди… Кайфи таранглашган сари Лолахонга ачиниб кетаверди, мехри товланаверди. Иккинчи стаканни ярмигача бошатгач, довдираб кетмаслик учун ехтийоткорлик билан юриб озик-овкат доконига кирди. У йердан бир болак колбаса, нон, майда-чуйда дегандек сотиб олди-ю, яна шийпонга жонади…

Холикназар йетиб келганда Лолахон бу йерларда озидан болак хеч ким болмагани учунми, лозимини тиззадан баландигача котариб ойок ювайотган екан. Холикназар беихтийор галати болиб кетди. «Йок… — деди ичида, кайфи болса хам озини тутиб, — Ахир… Синглим-ку!.. караб тураверсам уят болади…”

— Лолахон!.. — дея кичкирди у тескари караб, — Сенга овкат опкелгандим, синглим!..

— Вой, ака, сизмисиз?.. Нега тескари караб турибсиз?.. Келавермайсизми? — деди еркаланган охангда Лолахон хануз ойок ювишда давом етаркан.

— Майли… Сен бемалол ювиниб олавергин… Кейин борарман…

Хаш-паш дегунча Лолахон ювиниб хам болди. Холикназар ортага ески бир дастурхон йозиб, олиб келган нарсаларини киркиб-киркиб Лоланинг олдига койди. У колбасани иштаха билан тановул киларкан, огай акасидан козини узмасди. Кайфи керагича таранглашиб болган Холикназар еса, кетини-кетига улаб сигарет тутатарди. Лолахон овкатланиб болгач, тобора кози кетиб борайотган акасига тикилиб туриб ози хам пайкамаган холда охиста пичирлади: «Бугун Холикназар, барибир меники болади…” Холикназар хакикатан бир томондан ичкилик, бир томондан сокинлик елтдими, отирган йерида ростакамига ухлаб колди. Унинг ухлаганига толик ишонч хосил килган Лолахон болса, тезда нимчасини йостик орнида койиб полга йоткизди. Кейин… Бир муддат тикилишдан сонг акасининг коксига бошини койди. Сезмади. Лабига лабини босиб корди. Яна пайкамади… Фурсатдан фойдаланган Лолахон енди Холикназарнинг дуч келган йеридан опа бошлади. Оз нияти, ехтирослари йолида шарм-хайоси хам козига коринмади. Пишиллаб ухлайотган акасига суйкалаверди, толгонаверди… Кайфи таранг еркак нима килсин?.. Балки, тушда деб ойладими, йо ехтирос устунлик килдими, уйкули козларини очиш малол келса-да, устига астойдил ястаниб йотиб олган жувонни беихтийор кучоклаб олди…

ХОТИМА ОРНИДА

Лолахоннинг ойламасдан босган кадами икки оилани бузибгина колмади.

Ертаси куни уйгониб озини синглисининг багрида корган Холикназар номусдан олай деди. Такдирига, кисматига ланатлар окиди. Лолахонни хам уришиб ташлашни хохларди. Уриб ташлагиси келарди. Бирок тили кисик. Истайдими-йокми, канд йеб койган. Енди ажрини тортишга махкум…

Шу куни пешинга якин Холикназар серкатнов йолга чикиб катта тезликда келайотган юк машинанинг остига озини отибди.

Лолахон еса…

Жондан азиз акасининг олимидан сонг коп яшай олмади.

Озини катта коллекторга отиб нобуд болди. Туриш-турмуши гунохлардангина иборат, севги дейишга-да арзимас борлик, хайвоний хирслар асосига курилган ехтирос йер билан битта болди.

Астагфирилло!!!

Хикоялар
КАЛТАБИННИНГ КАСОФАТИ…