ШАЙТАНАТ… (4-қисм. Биринчи китоб)

ШАЙТАНАТ… (4-қисм. Биринчи китоб)

ШАЙТАНАТ… (4-қисм. Биринчи китоб)
ШАЙТАНАТ… (4-қисм. Биринчи китоб)

Хамдамнинг таклифини ойлаб коришга улгурмай депара ички ишлар болими бошлиги капитан Мирсултонов кириб келди:
— От айланиб козигини топаркан. Биздан кутулиб бопсиз! — у шундай деб Зохид билан кошколлаб коришди. — Яхши, яхши. Ишни озимиздан бошлаганингиз, яхши болибди. кийналмайсиз. Мана, бу йокда биз бор. Бориб коргандирсиз? Нима килмокчисиз?

— Хали тайин бир хулосага келганим йок.

— Бу коп ойлайдиган иш емас. камокка олиш хакида санктсия бераверинг.

Зохид озини кувнок тутишга уринайотган капитанга караб ажабланди. «Намозовни камокка олишимга бунча кизикиб колди? Яна ески хаммом, ески тос десангчи? Ашйовий далил бор, сохта гувохлар бор. Мен камокка оламан, у йокда хакамлар йенг шимариб шай туришибди. Неча йилга хукм килишни яхши билишади. Ресторанда машшокларга уч сом бериб истаган куйни чалдиргани каби пул ташлаб истаган одамни истаган муддатга каматиш чот болмай колди. Мен адолат киламан, десам, булар «овора болма, колингдан келмайди. Сен уч сомлик ресторан машшокисан», дейишмокчими?» Зохид хайолидан шуларни отказиб, асабийлашди. Хамдамдан сигарет сораб олиб тутатди. Бошлик столни ногорадай чертиб, жавоб кутарди.

— Тогри айтасиз, — деди Зохид, унга синовчан тикилиб, — камокка олиш керак. Аммо бу йерда емас, шахар турмасида отира туради. Халиги иккита гувох хам уч-торт кун камокда отирса, анча озига келиб колади.

«Халиги иккита гувох» деган гапни ешитиб, Мирсултонов сергакланди:

— Гувохларни… мажбурий даволанишга юбориш керак, — деди у Зохидга.

— У йокка юбориш вакти хам келади. Аввал терговни тугатиб олайлик.

Бошлик Зохиддан тайинли гап ололмаслигини билиб, Хамдамга савол назари билан каради.

— Гувохлар сохтага охшайди, — деди Хамдам бошлигига. Кейин Зохидга юзланди. — Менга кара, прокурор, мижговлик килмай тогрисини айтиб коя колмайсанми, — у яна бошлигига каради. — Бу бола винзаводни хам кавлаштирмокчига охшайди. Фёлини биласиз-ку?

Мирсултонов яна столни чертди.

— Яхши, яхши, — деди у Зохидга карамай. — Фёлини биламан, бу ожарнинг. Аввал гапирсам, инсофга чакирсам амалидан ажрашдан коркади, дерди. Енди амалидан коркадиган бошлиги бошка, — у бошини котариб Зохидга каради. — Букирни гор тогирларкан. Сен козингни очиб юр. Букир болсанг хам шу йоруг дунйода юравер. У йокка шошилма. Сенга «Чоксунла»ни айтиб берибмидим? — бошлик кулимсираган болди. — Бир тажанг уйгур йигит сочини устарада кирдириб яйраб келайотган екан, кайокданам ари учиб келибдию нак бошини чакибди. Йигит арининг изидан югурибди. Йетиб, караса, ески пахса девор йоригида отнинг калласидай келадиган ин бормиш. У шартта чоп олиб арининг инини обдан кавлабди, ари роса тозигандан кейин йорикка бошини тутиб, «Чоксунла емди, одаш!» деган екан.

Одатда бошлик буни латифа охангида айтиб, мирикиб куларди. Бу сафар хазил аралаштирмай, жиддий туриб айтди.

— Сен оша «Чоксунла»га охшайсан. Лекин сен арининг емас, нак олимнинг уясини кавлашни ният килибсан. Жонинг текинга келган болса хам кадамингни ойлаб бос. Бола-чаканг борлигини есдан чикарма. Мени кандай тушунсанг тушунавер. коркок дейсанми, олчок дейсанми — нима десанг деявер. Мен осмондаги хакикатдан йердаги жонимни азизрок биламан. Хар куни хакикат, адолат деб жаврайотганларга хам жон ширин. Сен уларнинг гапларига учма. У хакикат деб бошимизни айлантириб, бизни кушхонага бошлайди. Ози конгирокли серка сингари отиб кетади. Пичокка сенга охшаган лакмалар дуч келади.

Зохид собик бошлигининг гапларини токат билан ешитди. Авваллари бирон масала хусусида гап талашгудай болса, бошлик корс муомала килар, силтаб-силтаб ташларди. Хозирги муомаласи, синикрок охангда, насихат тарзида гапириши Зохид учун янгилик еди. Бошликнинг асл кийофаси кайси — хозир жонли одамдай куйиб гапиришими йо аввалги темир одамдай терслигими — Зохид фаркламай колди. У собик бошлигига «ха» хам, «йок» хам демади. кишлокка хар борганида онаси хам шундай гапларни коп айтарди. Озингни окка-чокка ураверма, деб илтижо киларди. Онаси-ку унга куйганидан айтарди. Бошлик-чи? Нахот, Зохиднинг такдирига у хам куйинса?

Зохид сиз билан биз каби дунйодан адолат изларди, хакикат топмок истарди. Унинг назарида хакикат каердадир кул остида йоки бир уюм ахлат остида йотган хайкалу уни топиб, тозалаб, тиклаб койса олам гулистон болади. Мана шу кучли истак уни йон атрофидаги одамлардан рухан узоклаштирарди. «Излаб овора болма», деганлар у учун ожиз махлукка айланарди. Бу одамлардан фазилат излашга харакат килмайок койган. Собик бошликни хам шулар каторига кошган еди. Бошликнинг хам одам еканини, озгина болса-да, инсоний фазилатлардан бахраманд еканини ойламасди. Собик бошлик уни йомон коргани билан такдирига бефарк карайолмас еди. Мана, озингиз тасаввур килиб коринг: сиз хам кимнидир йомон корасиз. Ха, ха, яширмай бойнингизга олаверинг. Барчани бирдай яхши кориш мумкин емас. Хуллас, сиз хам кимнидир йомон корасиз. Лекин оша одамни олдириб кетишса ачинмайсизми? Ачинасиз. Хатто уни йомон кориб юрганингиз учун, саломига алик олмай койганингиз учун озингизни ланатлайсиз. Агарчи бу фожиадан кувонсангиз, «олдириб кетишгани яхши болибди», десангиз, у холда сиз одам емассиз. Шу оринда «одам емассиз, хайвонсиз», десам кополлигим учун ранжийсиз. Аммо бошка бир сабаб билан «хайвон» дея олмайман. Буни айтсам, оша бегунох жониворларни хакоратлаган, балчикка булгаган боламан.

Чекинишни бас килиб, яна депара ички ишлар болимига кайтайлик. Енди сизга Зохиднинг туйгуси кисман малум. Собик бошлигининг гаплари у кулогидан кириб, бу кулогидан чикмайди. Бу гапларни сонгги нафасда, жон таслим килайотганида хали еслайди…

*

Zohid ertalab idorasiga kirmay Sharif Namozov bilan gaplashish uchun shahar turmasiga keldi. Temir to’siqlardan o’tib, tergov xonasiga kirdi. Besh-o’n daqiqadan so’ng eshik ochilib, soqchi ko’rindi-da, mahbus olib kelinganini ma’lum qildi. So’ng qo’llarini orqasiga qilib olgan Namozov kirdi. Uning oyoqlariga kishan urilmagan, lekin qadam bosishi zanjirband mahbuslarnikiday og’ir edi. Ozg’in, siyrak sochlari to’zg’igan bu odamning dumaloq ko’zlari ich-ichiga botgan, qarashlarida esa kishining rahmini uyg’otuvchi iltijo zohir edi. Yelkasidagi dunyo yuki og’irlik qilayotganday bir oz bukchaygan. U yerga mahkamlangan qattiq kursiga o’tirib, boshini xam qildi.

Zohid chekmasa ham yonida sigaret olib yurardi. Mahbusga bir necha nafas tikilib turgach, cho’ntagidan sigaret chiqarib, unga uzatdi.

— Cheking.

Sharif indamay qo’l uzatib, titroq barmoqlari bilan qutidan bitta sigaretni ajratib oldi. Zohid unga gugurt uzatdi. Sharif avval gugurtga, keyin Zohidga qaradi. So’ng sigaretni stol ustiga qo’ydi.

— Uzr, chekmayman.

Chindan ham Sharif chekmas edi. Hozir nima uchun sigaretni olganini o’zi ham bilmadi. Kayfi tarqagan bo’lsa ham u hanuz karaxt edi. Turmaga qanday qilib tushib qolganiga xayron, xayol uni turli ko’chalarga haydardi. Berk ko’chalarning biriga kirib, tentirab, undan chiqardi-da, so’ng yana boshqa berk ko’chaga ro’para bo’lardi. Uning esida qolgani — boshqonga shartta-shartta gapirgani, «fosh qilish qo’limdan keladi!» deb katta ketgani. Boshqon «osmon qo’lingda bo’lsa tashlab yuboraver», dedi. Sharif «endi boshqon bilan yuz ko’rmas bo’ldim», deb o’tirganida, peshinga yaqin xonasiga kirib keldi. Boshqon ishi bo’lsa uni xonasiga chaqirtirardi. Sharif uning kirib kelganini ko’rib «gapim jonidan o’tibdi-da», deb o’yladi. Lekin boshqon, uni hayron qoldirib, bir soat ilgari bo’lib o’tgan noxush suhbatni eslamadi. Yo «sizdan o’tganini men kechirdim, mendan o’tganini siz kechiring» demadi. Kirdiyu:

— Yuring, ketdik, — dedi.

— Qayoqqa? — deb ajablandi Sharif.

— Sattornikiga, bugun otasining yigirmasi.

Sharif bir bahona topib, to’yga bormasa bormasdi, ammo ma’rakalardan qolib bo’ladimi? Shu bois indamay turib, boshqonga ergashdi. Boshqonning mashinasiga yana idoraning ikki xodimi o’tirib, to’rtovlon yo’lga chiqishdi. Ma’raka bo’layotgan ko’chani to’planib turgan behisob mashinalardan ham bilsa bo’lardi. Odamlar ham qator tizilishib, ichkari kirib osh yeb chiqish uchun navbatda turishardi. To’g’ri, ularning maqsadi qorinni to’qlab ketish emas. Niyat — marhum ruhini eslash, xonadon egalariga hamdardlik bildirish. Shunday bo’lsa-da, Sharifga navbatda turish malol kelardi. U o’zicha «obbo», yarim soat turarkanmizda», deb qo’yib mashinadan tushdi-da, odamlar qatorida turib chetga chiqmoqchi edi, boshqon «bu yoqqa yuravering», deb hech qayoqqa qaramay to’g’riga yo’l oldi. Sattor ularni ko’riboq peshvoz chiqib, qo’shqo’llab so’rashdi-da, uyga boshladi. Katta hovlidagi barcha o’rinlar band. Xizmatdagilarning qo’li qo’liga tegmaydi. Boshqon bilan kelganlarni alohida izzat bilan ichkariga, uyga boshlashdi. Keng, naqshinkor uyga ziyofatlardagiday dasturxon yasatig’liq, tashqaridan eshitilib turgan tilovat ovozlari demasa, ziyofatga keldik, deb o’ylash ham mumkin edi. Boshqonning o’zi, Sharifni hayron qoldirib, qiroat bilan qur’on tilovat qildi. Choy kirdi, non sindirildi. Sharif «endi osh kirar», deb o’yladi. Ammo yana choy kirdi. Ikkala choynakni olgan idora xodimi boshqonga qaradi:

— Oqidanmi yo qizilidanmi, xo’jayin?

— O’ldirsa ham qizili o’ldirsin.

Sharif «ma’rakalarda ichilyapti», degan gapni eshitgan, ammo o’zi bunga hali guvoh bo’lmagandi. Unga ham quyib uzatishgach, bir ijirg’andi-yu, olmadi. U xudojo’y emasdi. Boshqon kabi tilovat qilish ham qo’lidan kelmas edi. Ammo bunday marosimda ichishdan hazar qilardi. Ko’kragida uyg’ongan bir his nafrat uyg’otar edi. Hozir shu nafrat bilan boshqonga qaradi:

— Bu yog’i o’rischa bo’p ketdi-ku? — dedi.

— Olavering, gunohi mening bo’ynimga, — dedi boshqon. Keyin qo’shib qo’ydi: — Niyat bilan olsa gunohi yo’q. Buning kayfi harom, o’zi halol. Uzumning suvini shu paytgacha birov harom demagan. Sattor «otamning joyi jannatda bo’lsin», deb niyat qilib dasturxon yozgan. Kimda-kim shu niyatiga yetmasin desa, mayli, olmasin.

Sharif shu gapdan keyin ham ichmadi. Keyin shunga o’xshagan gap yana qaytarilgach, uni ham shayton yo’ldan urdi. Go’yo uning aybi bilan marhum do’zax olovida qovurilayotgandek tuyulib, bir-ikki xo’plam ichdi. Keyin esa… So’ng bu «ma’raka»dan chiqib, kimnikigadir ziyofatga kirishdi. Gapdan gap chiqdi. Boshqonga nimadir otgani esida. Keyin… o’zini qamoqda ko’rib «bitta-yarimtani o’ldirib qo’ymadimmi», deb ham o’yladi.

Hozir tergovchi uzatgan sigaretni olganida shu dahshat iskanjasida o’tirgan edi. Shu talvasaga bandi bo’lib, sigaretga qo’l uzatganini o’zi ham sezmadi

— Men Zohid Sharipovman. Shahar prokuraturasining tergovchisiman. Aybingizni bilasizmi? — dedi Zohid unga tikilib.

— Yo’-o’q… — Sharif Namozov o’zining ovozini o’zi bazo’r eshitdi.

— Siz qoradorifurushlikda ayblanyapsiz. Uyingizdan katta miqdorda qoradori kukuni topilgan. Portfelingizdan ham. Xaltachalarda barmoq izlaringiz bor.

— Nima dedingiz? Qoradori… furushlik? Mening uyimdan… Portfelimdan… — Namozov Zohiddan «adashibman, gunohingiz boshqa» degan gapni kutib, ilinj bilan tikildi. — Siz… adashmayapsizmi? Gunohim boshqadir?

— Yana qanday gunohingiz bo’lishi mumkin?

— Gunohimmi? — Namozov daf’atan javob berolmay chaynaldi. — Masalan… birovni urgandirman… Kayfda bo’ladi-ku?

— Birovni urgan bo’lsangiz, bu ish bilan shahar prokuraturasi shug’ullanmas edi. Adashganimiz yo’q.

Namozov yengil tin oldi. Yelkasidan tog’ ag’darilganday bo’ldi. Zohid undagi o’zgarishni sezdi. U Namozov aybnomani darrov rad etadi, isbot talab qiladi, deb o’ylagan edi. Indamay o’tirishiga qarab, «bo’yniga oldimi», deb taajjublandi.

— Nimaga indamayapsiz?

— Men… ochig’ini aytsam, odam o’ldirib qo’yibmanmi, deb qo’rquvdim.

— Qoradorifurushlikni yengilroq jinoyat deb o’ylayapsizmi?

— Sizning tilingizda yengilmi yo og’irmi, bilmayman. Balki unisi uchun ham, bunisi uchun ham otarsizlar. Lekin men uchun odam o’ldirib otildi, degan nomus yomon.

— Qoradori o’nlab yosh jonlarni halok qiladi. Bunisiga nima deysiz?

— Nima derdim, bunga qoradori sotadiganlar javob beraversin.

— Siz-chi?

— Umrimda qilmaganman bunaqa ishni.

— O’zingiz ham iste’mol qilmaganmisiz?

— Nimani? Qoradorinimi? — Namozov bosh chayqadi.

— Qoningiz tekshirilganda tarkibida qoradori topilgan. Siz faqat aroqdan emas, qoradoridan ham mast edingiz.

— Yolg’on.

— Sizga sudmedekspertiza xulosasini ko’rsatamiz. Hozir esa… bilagingizga qarang.

Namozov shoshilib pidjagini yechdi-da, yengini shimarib bilagiga qaradi. Yo’g’on tomir ustida bilinar-bilinmas igna izini ko’rib, Zohidga dahshat nazari bilan qaradi. Uning yumaloq ko’zlari yanada kattalashganday bo’ldi.

— Tamom! — dedi u titroq ovozda.

— Nima tamom! — dedi Zohid tushunmagan odamday.

Namozov boshini egib, xuddi o’zi bilan o’zi gaplashayotganday dedi:

— Men ajal bilan o’ynashgan ekanman… — u boshini ko’tarib Zohidga qaradi. — Mening bo’larim bo’pti. Bola-chaqam omonmi, faqat to’g’risini ayting.

— Xotiningizni ko’rdim. Bolalaringizni…

— Bolalarim oyimnikida edi.

— Siz kimdan qo’rqyapsiz?

— Kimdan qo’rqyapsiz? Men qo’rqmayman. Qo’rqqanimda bu yerda o’tirmas edim…

Zohid qalin daftar ochib, taomilga ko’ra Namozovni so’roq qila boshladi. Ism-sharifini, tug’ilgan yili, kunini so’radi. Namozov savollarga qisqa, sovuq ohangda javob berar edi.

— Qoradorini sizga kim yetkazib berar edi? — deb so’radi Zohid asosiy maqsadga ko’chib.

— Tanimayman, — dedi Namozov gap ohangini o’zgartirmay. U qamoqqa kimning istagi bilan kelib qolganini anglagan, puxta o’ylangan tuzoqqa tushganini fahmlagan edi. Tuzoqdan qanday qutulishni bilmas edi. Tergovchi ham balki ularning odamidir, degan o’y uni nochor ahvolga solib qo’ygan, na ochiq gaplashishni, na o’zini go’llikka solishni bilardi. Qisqa muddat ichida tanlanishi mumkin bo’lgan yagona yo’l — «bilmayman» deb turish. Zohid uning tutgan yo’lini ko’ra bildi. Shuning uchun arqonni uzun tashlab, so’roqni davom ettirdi:

— Mijozlaringizni ayting?

— Tanimayman.

— Qanchadan olib, qanchadan pullardingiz?

— Kilosinimi?

— Aytaylik, kilosini?

Namozov o’ylandi. O’zicha chamaladi.

— Ming so’mdan olib, bir yarim mingdan sotardim.

— Demak, kilosidan besh yuzdan qolarkan-da?

— Ha, shunaqa.

— Ko’pdan beri sotarmidingiz?

— Ko’pdan… uch-to’rt yil bo’ldi.

— Pulni nima qilardingiz?

— Pulnimi? Yeb-ichib…

— Meni laqillatmoqchimisiz?

— Savollaringizga to’g’ri javob beryapman-ku?

— Qoradorining kilosi ming so’m ekanmi? Qaysi ahmoq ishonadi bu gapga? Siz ilmdan boshqa narsalarga ham hech aralashganmisiz?

Namozov «ilm» degan so’zni eshitib, xuddi «daftarim uyda qolibdi», deb yolg’on gapirib qo’yib uyalgan boladek boshini egdi.

— Yolg’onni eplagan odam gapirishi kerak, — dedi Zohid achchiqlanib.

«To’g’ri, — deb o’yladi Namozov, — bunga ham iste’dod lozim. Men hatto oddiy yolg’onni ham eplay olmayman. Yolg’ondan qulluq qilsam, yolg’ondan jilmayib qo’ysam… allaqachon akademik bo’lib ketarmidim… Nasiba «bunchayam noshudsiz-a», deb to’g’ri aytadi…»

— Menga to’g’ri gapni ayting. Men qoradorifurushligingizga ishonmayman. Agar «yo’q, chindan ham qoradori sotardim», desangiz, qani, meni ishontiring-chi?

Sharif qotmadan kelgan, qoracha bu yigitga ajablanib qarab, bazo’r kulimsiradi.

— Ishontiring, deysizmi? Men jinoyatchi ekanimga sizni ishontirishim kerakmi? Qiziq-ku?

— Ha, qiziq. Aslida men sizni ishontirib, aybingizni bo’yningizga qo’yib, qamatishim kerak.

— Ayblayvering. Men tonmayman. Boshga tushganni ko’z ko’rar ekan. Bir-ikki yil o’tadi-ketadi. U dunyodan hali hech kim qaytmagan. Qamoqdan esa eson-omon qutulib chiqish mumkin.

— Bir-ikki yil deng?.. — Zohid o’rnidan turdi-da, stolni aylanib o’tib, mahbusning qarshisida to’xtadi. Namozov «urmoqchimi?» degan xavotir bilan qarab, turmoqchi bo’ldi. Zohid uni yelkasiga qo’lini qo’yib, «jilmang» degan ishora qildi. — Bir-ikki yil emas, sayru sayohat uzoqroq davom etsa kerak.

— O’n yil bo’lmaydimi, menga desa.

Zohid achchiqlanib, mahbusni ikki yelkasidan mahkam ushlab bir-ikki siltadi.

— Siz men bilan oldi-sotti qilmang. Bo’ladigan gapni ayting, kimdan qo’rqyapsiz?

Sharif uning ko’ziga qarab oldi. Yaqindagina muloyim boqib turgan, ishonch uyg’otishi mumkin bo’lgan nigohda jahl uchqunlarini ko’rib «Endi do’pposlaydi», deb o’yladi. Boshini egib, gardaniga musht tushishini kutdi. Hatto gardani toshday qotib, zirillay boshladi. Musht tushsa, og’riq tarqab, yengil tortadiganday tuyulib, «ursa uraqolmaydimi» deb o’yladi. «Keyin kaltakdan odam o’lmaydi. Odam qatoriga kirib kaltak yesam yebman-da. Bola bo’lib birov bilan mushtlashmabman, birovdan tuzukroq kaltak yemabman. Ana endi, dong’im chet elga chiqib turganida bir befarosat savalasa. Lissabonda hozir mening ta’rifimni keltirib maqtashayotgandir. Bu yerda kaltak yeyayotganimni tasavvur ham qilishmasa kerak…»

Sharif kutganday musht tushmadi. Zohid uni qo’yib yuborib, joyiga qaytdi.

— Siz olim odam ekansiz. Agar zavodda oddiy xizmatchi yoki oddiy ishchi bo’lsangiz, nimadan qo’rqayotganingizga tushunib yetardim. Birga o’g’irlik qilgan sheriklaridan cho’chiyapti, derdim. Hozir joyingizga qaytib, o’ylang.

Eshik ochilib, soqchi kirdi. Mahbus tomon ikki qadam qo’ydi.

— Tur, — dedi sovuq ohangda. Sharif turdi. — Qo’lingni orqaga qil.

Sharif itoat etib, buyruqni bajardi.

«Joyingizga borib, o’ylang» emish, — deb fikr qildi u, qamoqxonaning uzun dahlizidan borar

ekan. — Endi bu yer mening joyim bo’lib qoldimi? Mening joyim… Yomon emas. Lahadga nisbatan shu yer tuzuk. Bolalarim omon bo’lsa bas. «Katta miqdorda qoradori topildi», deydi. Katta miqdori qancha? O’n ming so’mlikmi? Yo ko’proqmi? Shuncha qoradorini uyimga tashlab qo’ygan bo’lsa, bu tergovchilariga ham sarf-xarajat qilishgandir? Agar bu bolaga ham besh-o’n ming so’m berilgan bo’lsa, umumiy hisobda… narxim chakki emas ekan-da? O’n besh, yigirma ming so’mlik odam ekanman-da? Ba’zi birovlarni sariq chaqaga ham olishmaydi. Menga shuncha pul sarflashibdi. Boyvachchalar birovni qamoqdan chiqarish uchun pul sochishardi. Menga kelganda qamoqqa tiqish uchun sarflashdi. O’n besh, yigirma ming ularga pulmi? Bir kunda chiqarib olishadi. Men ularga yoqmay qolgan ekanman, shuncha ovora bo’lib, nayrang ishlatib, pul ketkazib yurmay, shartta o’ldirib yubora qolishsa yaxshi emasmidi?

Yo o’ldirish qimmatroq tusharmidi? Be, uch-to’rt yuz so’m bilan tinchitishardi. Bitta alkashni yoki giyohvandni ishga solishsa tamom-da. Lekin qon to’kkilari kelmabdi. Nimaga? Insof qilishdimi? Insofni qayoqdan olishdi? Yo qo’rqishdimi? Kelib-kelib mendan qo’rqishadimi? Yo mening burnimni yerga ishqab, mulla qilishmoqchi bo’lishdimi? «Mulla» bo’lgan taqdirimda ular nima naf ko’rishadi? Baribir endi o’sha zavodga qaytib bormayman-ku?»

— To’xta, devorga yuzlanib tur.

To shu buyruq yangraguncha, kamera eshigi taraqlab ochilguncha mana shu xayollar Sharifga hamroh bo’ldi.

*

Зохид махбус чикиб кетганидан кейин хам бир неча фурсат орнидан козгалмади. Прокуратура терговчиси билан жиноят кидирув инспекторининг ишида катта фарк борлигини мана шу биринчи кадамидайок аник хис килди. Унинг назарида прокуратурадаги иш осонрок туюларди. Прокуратура ходимлари унинг козига локайд торалар сифатида коринарди. Унинг аввалги иши жиноят изига тушиш, жиноятчини ушлашдан иборат еди. колганини жиноятнинг катта-кичигига караб йо шахар, йо депара прокуратурасига отказиларди. Терговчилар савол-жавоб килиб ишни судга оширишарди. Енди еса собик хамкасби — жиноят кидирув инспектори ушлаб берган жиноятчининг такдири унинг колида. Биринчи жиноятчи — олим. Якиндагина олимлик шохсупаси томон дадил борайотган, акаси олимидан сонг шартта бурилиб, бошка йолга отган, дам-бадам олимлик кочаларида хайолан сарсари кезувчи йигит янги ишда илм одамига йоликиб турса! Такдир уни синамокчими?

Зохид юраги сикилиб, дафтарга формулаларни беихтийор йоза бошлади. Унинг одати шу — юраги сикилса, калаванинг учини йокотиб, гаранг болса, беихтийор равишда формулалар йозиб, йечиб чикара бошларди. Йод болиб кетган Ейнштейн назариялари йоки хисоб оламининг йечими мушкул ракамлари дафтар сахифаларини толдирарди.

У хукук сохасига буюк умид билан отган еди. Адолат тикламокни истаб еди. Бир дехконнинг боласига хайотда нима керак? Кунда бир коса овкатга корни тойган, овкат болмаган такдирда нон-чойга каноат килган, егнидаги кийимининг йенги то тирсагига келиб, калта болиб колгунича янгисини кормай осган бола подшолик тахтини талаб килармиди? Отасининг йонида кетмонига сигиниб яшаган, раис бува мархамат етган дамда мактабда окиб, бошка пайт далада кесак ялаган бола дунйога танилувчи олим болиш орзусида юрармиди? карангки, шундай болиши мумкин екан. Акаси шахардаги олий окишга кирганида Зохид токкизинчи синфда еди. Бир томондан акасига хавас килиб, яна бир томондан рийозийот муаллими кизиктириб окишлари бирмунча яхшиланиб, окибатда олтин нишонга давогар болиб колди. Дунйонинг ажабтовурлигини каранг-ки, сувчининг огли шундай ётиборга, яни, давогарликка лойик екан. Аммо паловнинг масаллиги билан шавла пишириш мумкин болганидек, алочи бола олтин нишон олавермайди. Паловни дамлайотганда бир пийола сувни мёйоридан копрок куйиб юборсангиз, колбола шавла йейсиз, окув давомида мингта «беш» олиб, биттагина «торт»га илинсангиз, олтин нишонни тушингизда кориб, алочи бола сифатида мактабдан учирма боласиз. Албатта, билим берган муаллимларингизга мингдан-минг рахматлар айтишни унутмайсиз.

Сизни билмайман-у, аммо Зохиднинг бошига шундай савдо тушган. Пешонасига «жамиятшунослик» деган фандан битта «торт» олиш йозилган екан, нима килсин бечора. Рийозийот муаллими бир йондан, акаси бир йондан таргиб килиб, уни Масковдаги олий окишга боришга кондиришди. Шу муносабат билан отаси битта сигирни сотадиган болди. «Иккита сигирни бокиш азобидан кутуламан. Бир оилага битта сигир йетади-да, кузга бориб тугиб берса, яна иккита-да…» деди отаси. Отаси коп аломат одам-да. Худо уни яратишга яратиб, сонг унутиб койганми, хар холда шундайгина яралганича колаверган — устомонлик, хийла, макр, йолгон деган нёматлардан бебахра юраверган. Йокса, битта сигирнинг пули билан оглим катта окишга кириб, катта одам болиб кетади, деб ойлармиди. Телевизорни дастлаб корган махалда гунча лабли кизга коз кисиб, имлаб койиб бир хафта озича хурсанд болиб юрган одамнинг огли вояга йетиб Масковдай жойда окир екану сигирдан воз кечиши нима екан?..

Хам тижорат, хам сайохат деганларидай, рийозийот муаллими хам борган еди Масковга. Йозма имтихондан «уч» олгач, тарвузлари колтикларидан тушди. Зохид масалани йод килиб олган еди, муаллимига йозиб корсатди — тогри чикди. Муаллим имтихон олувчилар билан бахслашди. Фойда бермади. Огзаки имтихонни «торт» бахога топшириб, рус тилидан «икки» олдию «сигирнинг жони шуларга худойи болди-да», деб кайтишди. Улар «Тошкент окишхоналарида порахорлик кучли, Масковда инсоф бор», деган умидни, ойни оша йокнинг озига комиб келаверишди. Зохид кетмонни йелкасига ташлаб, отаси билан далага чикди.

Колхозда он беш кун озодлик ёлон килиниб, кунига торт-бештадан той отайотган кунларда кишлокка тепакал бир орис жингалак сочлари окариб кетган бир озбек билан бирга келиб, Зохидни суриштирди. Зохид уни таниди: Масковда огзаки имтихонни шу одамга топширган еди. Унинг муаллим еканини биларди, бирок, рийозийот бойича йетук мутахассис еканидан бехабар еди. Жингалак сочлари окарган озбекни еса Зохид танимади.

— Йозма имтихондаги масалани мен тузган едим. Унинг иккита йечими бор еди. Сен йечимнинг учинчи йолини топган екансан. Кейин фикрласам, сен топган йол макулрок екан. Сен келгуси йили Москвага албатта боришинг керак. Мана, Хабиб Сатторович сендан хабар олиб турадилар. Бу киши менинг шогирдим. Сен менга кенжа шогирд боласан.

Зохид бундан бехад хурсанд еди. Гойо олий билимгохни битириб келгандай кувонганди. Бирок, муаллими тушмагур ишни бузди.

— Зохид енди Масковга бормайди, орток профессор. Билимгохингизда Озбекистон учун нечта орин ажратилган? — деб соради. — Биттами? Бу йил ким кирди? Сизга йолгон, менга чин — министрнинг огли кирди. Карра жадвални биладими йо йокми, менга коронги. Лекин у имтихонларни «беш»га топширди. Сиз тузган масалани хам зор килиб йечиб бергандир. Озбекистонда министр деганлари коп, уларнинг болалари коп. Хар йили биттадан сигир сотишга бизнинг курбимиз йетмайди. Камбагалнинг боласи кадимда хам окийолмаган, хозир хам окийолмайди. Катта олимлар, катта одамлар таржимаи холида камбагалдан чикканман, йетимхонада осганман, деб йозишади. Бари йолгон! Хаммаси бойнинг болалари. Хаммаси отасининг олтинлари туфайли окиб одам болган!

Муаллимнинг бу гаплари Зохиднинг отасига макул келиб, «оглим Масковда окисин» деган умидидан воз кечди.

Кетмонини тинчгина чопиб юрганида, келгуси йоз бошларида Хабиб Сатторович деган одам яна келиб, ески гапни козгади. Узок давом етган музокаралардан сонг томонлар сулхга келишдилар — Зохид Масковда емас, Тошкентда окишга рози болди. «Майли, олий малумотни Тошкентда олсин, бирок, аспирантурани албатта Москвада окийди», деди Хабиб Сатторович. Окишнинг иккинчи йилийок, Зохид олимлар назарига тушди. Унинг имкониятлари, келажаги хакида умидли гаплар бошланганди. Бирок, акасининг олими, терговчилар, хакамларнинг номардлиги барча имконияту умидни парчалаб ташлади. Зохиднинг йелкасига бир шайтон миниб олиб «бу окишни ташлайсан, хукук илмини оласан, бу аблахларга карши курашасан, адолатни тиклайсан, бечораларга суянчик боласан», деб мингирлайверди. Зохид бу гапларга конди. Тонгич огли дардида кадди букилган отага хам шу фикр макул келди.

Мана, орадан йиллар отиб, рийозийотчилар умид билан караган йигит шахар турмасининг сорокхонасида йолгиз отириб, ракамларга ракамлар улаяпти: кошув, болув, олув, сонг илдиз остидаги ракамлар… Буларни йечиш унга чот емас. Аммо адолат формуласига тиши отмаяпти. Не-не алломаю донишмандлар йеча олмаган масалага унинг курби йетармикин?

(давоми бор)

Хикоялар
ШАЙТАНАТ… (4-қисм. Биринчи китоб)